Sveta Jelisaveta Fjodorovna
U Darmštatu, u Nemackoj, 1. novembra 1864. godine tadašnji veliki knez od Hesena, Ludvig Četvrti i princeza Alisa, kći engleske kraljice Viktorije, dobili su kćer, koja je na krštenju u luteranskoj crkvi krštena kao Elizabeta. Njeno vaspitanje je bilo pod majčinim uticajem, u skladu sa strogom engleskom tradicijom. Princeza Alisa je veoma veliku pažnju posećivala bolesnima i invalidima. Tako je mala Elizabeta od ranog detinjstva stekla ljubav prema bližnjima i želju da im pomaže.
U Evropi poznata po svojoj izuzetnoj lepoti, imala je mnogo ponuda za udaju. Odlučila se ipak za ruskog velikog kneza Sergija, brata tadašnjeg cara Aleksandra Trećeg, koga je poznavala od detinjstva. Venčanje je obavljeno u Zimskom dvorcu u Petrogradu, 1884. godine. Udajom je ostala u svojoj protestantskoj veri, a odluka o prelasku u pravoslavlje prepuštena joj je kao mogućnost. Na to se odlučila 1890. nakon temeljnog upoznavanja vere svoga supruga, koga je neizmerno volela, i tom prilikom je dobila ime Jelisaveta. Kako je napisala svojoj rodbini, to je učinila ne iz neke potrebe, već iz dubokog uverenja. Njena sestra, Alisa, 1894. udala se za mladog ruskog cara, Nikolaja Drugog i na krštenju nazvana je Aleksandra.
Sergija, koji je u to vreme bio moskovski gubernator, anarhisti ubijaju bombom 1905. godine. Ćuteći, bez krika i suza, na kolenima je po snegu sabirala delove tela svoga supruga. Do sahrane u moskovskom Čudovom manastiru, nije napuštala ostatke njegovog tela u manastirskoj crkvi. U zatvoru je posetila ubicu svog supruga i ne osetivši trunčice želje za osvetom, sa suzama ga molila da se pokaje zbog svog zločina. I caru je podnela molbu za pomilovanje. I pored toga, ubica je osuđen za svoje nedelo.
Nakon višegodišnje žalosti, donela je odluku da do kraja života bude na službi bližnjima. Kupila je u Moskvi četiri zgrade sa velikim vrtom i osnovala Marto-marijinsku obitelj milosrđa, u čast sv. Marte i Marije, sestara Lazarevih, koje su neizmerno iskazale ljubav prema Hristu.
Na tom prostoru bila su dva hrama, bolnica, posebno za žene i za tuberkulozne bolesnike, sirotište, besplatna apoteka, biblioteka, škola. Osim toga, ona je sa svojim sestrama ljubavi i milosrđa obilazila najsiromašnije kvartove Moskve i pomagala odbačenima. Nazvali su je “anđelom čuvarom Moskve”. Ukazivala je pomoć i ranjenicima na frontu. Prilikom boljševičkog prevrata, sestre u prvi mah nisu dirali, ali kako je vreme odmicalo, učestali su pretresi i šikaniranja. I, na treći dan Uskrsa, 1918. godine, sa svojom kelejnicom Varvarom, prebačena je u sibirski grad Alapajevsk, gde je dovedeno i više rođaka cara Nikolaja Drugog, koji je takođe u tom kraju usmrćen.
18. jula svi su odvedeni van grada i živi bačeni u napušteno rudarsko okno. Jelisaveta je pala na jedan ispust i pevajući duhovne pesme, bodrila sastradalnike, sve do svoje smrti. Njene mošti, kao i ostalih mučenika, pronađene su i izvađene od strane Bele armije i prenete su preko Sibira u Kinu. Odatle su ostaci velike kneginje i sestre Varvare 1921. prenete u Jerusalim, u ruski manastir sv. Marije Magdaline, čijem osvećenju je prisustvovala još 1888. godine.
Ruska zagranična crkva pribrojala ih je liku svetih sa ostalih 8.100 novomučenika ruskih 1981. godine, a jedanaest godina kasnije to je učinila i Ruska pravoslavna crkva.
Njen praznik se slavi više puta godišnje: 7. februara sa novomučenicima ruskim, na njen imendan 7. jula, na dan njenog stradanja 18. jula, kada i glavni njen praznik, kao i u Drugu nedelju po Duhovima, sa ostalim svetiteljima ruskim.
(T.Ž.)